Društvo kaktusara Srbije
 


 
Истраживање сукулентне флоре Србије
 
       Ова дугорочна акција је покренута 2003. године са циљем да се:
1. направи мапа распрострањености сукулентних биљака које расту у Србији;
2. поради на њиховој идентификацији;
3. оформи неколико референтних збирки аутентичних примерака ове флоре са мапираних станишта за потребе   каснијег проучавања и евентуалног враћања у природу.
 
       Истраживање је усмерено у првом реду на биљке из родова жедњака (Sedum) и чуваркућа (Sempervivum) и y фамилије тустика (Crassulaceae), као и на камењарке (Saxifragaceae), које неки од љубитеља сукулената и њих сврставају међу своје љубимце.
       До сада су теренски снимљњна станишта у источној Србији:
       Ради се на идентификацији нађених биљака које можете видети на сликама.....(тумбинали и веће резолуције)
У плану су и даља истраживања,  првенствено на територији источне и западне Србије.
 
Сува планина - ризница сукулената
 
       Августа 2003. године организована је прва експедиција. Циљ је била Сува планина југоисточно од Ниша или прецизније, њен највиши врх, Трем, висок 1810 м.
 
       Планини смо пришли са североисточне стране, покривене листопадном шумом изнад које су , бљештећи на јутарњем сунцу, надмоћно штрчале испране, беле кречњачке стене.
       Пењање смо започели од омањег планинарског дома, где смо оставили аутомобил. Од дома до Трема је потребно око 3-4 ч. доброг хода. Назад је, наравно, брже.
 
←←←←←
 
       После напорног успона кроз густу шуму стигли смо на хрбат седла између врхова Соколов камен и Трем и то на најнижем месту на њему, познатом као Девојачки гроб. Одатле се указао широк поглед на југоисточну падину планине, прекривену травом.
→→→→→
 
       Без и правог дрвећа, бесконачна ливада покривена готово сасвим сувом травом и ретким,  кржљавим жбуновима, чија је усамљеност на планинској ветрометини готово болна, као да оправдава име планине. Но, оно ипак потиче од чињенице да на њој није лако наћи питку воду, па се ваља добро опремити.
 
←←←←←
 
       Одавде до самог Трема пут је још увек дуг. Повремени одмори су нам пружали прилику да претражујемо околину у потрази за сукулентним биљкама. Цели тај потез од Девојачког гроба до Трема смо означили као "налазиште SP1".
       Пронашли смо и снимили неочекивано велики број примерака, прибележили уобичајене податке и узели узорке за рефернтне збирке.  Све пронађене (теренски посматрано различите) биљке се могу пронаћи свуда дуж тог потеза, па је очекивање да су распрострањене и до Соколовог камена на северу, као и даље дуж хрбата, јужније од Трема.
→→→→→
       Најпријатније су нас изненадили жедњаци. Било је тешко бити сасвим прецизан одмах, на терену али већ на први поглед видело се да ту живи 5 до 7 различитих жедњака. Дали смо им ознаке Sedum 1-SP1 до Sedum 7-SP1. Један део је касније одређен а на остатку се ради.
Sedum 1-SP1 Sedum 2-SP1
Sedum 3-SP1
 (Sedum sexangulare)
Sedum 6-SP1
(Sedum urvillei)
Задивљени издржљивошћу овог примерка,
дали смо му име
Sedum "Псећи живот"
Sedum 4-SP1
(Sedum dasyphyllum)
Sedum 5-SP1
(Sedum album)
Sedum 7-SP1 i 8-SP1
( Sedum S.acre i S. ochroleucum)
*
       Мноштво чуваркућа који расту у богатим групицама свуда дуж стазе, и то како у пукотинама кречњачких стена, тако и у реткој сасушеној трави, у многоме доприноси богатству сукулентне флоре Суве планине. У првом тренутку, на самом терену, изгледало је да ту живе три различита чуваркућа па смо тако и наступили приликом снимања и узимања узорака а тако су и овде приказани, са ознакама Sempervivum 1-SP1 до 3-SP1 . То се касније, код куће, није поуздано потврдило. На њиховом одређивењу и даље радимо.
Sempervivum 1-SP1 Sempervivum 2-SP1 Sempervivum 3-SP1 Sempervivum 3-SP1

       Камењарке су обичајене сусетке жедњака и чуваркућа. То није изостало ни на Сувој планини. До душе, прилично ретка популација камењарки навела нас је да одлучимо да од њих са Суве планине не узимамо примерке за референтне колекције. Тим пре што се у прошлости много пута показало да селидба ових лепотица ретко када успева у ово доба године. →→→→→

Да и чуваркуће знају како се преживљава - најбоље сведочи овај примерак. Будући да му храброст не недостаје, пожелели смо му и сву могућу срећу и оставили га на станишту.
* Saxifraga sp. (SP1) Поглед са Трема ка Соколовом камену *

Na vrh

Бељница - ресавска лепотица
 
       После неколико одлагања из "објективних разлога", почетком јула 2004. већ знајући да на планини Бељаници има чуваркућа, кренули смо на ову експедицију у намери да утврдимо колико их је различитих али и да снимимо ситуацију и са жедњацима и камењаркама као и да у наставку сагледамо и проценимо могућности да се настави истраживање у источној Србији, у региону Бора. Одлучили смо да врху Бељанице приђемо са северне стране јер је она приступачнија од јужне. Из ранијих посета смо знали да на јужној страни покривеној пашњацима и листопадном шумом све до самог врха хридина на темену планине нема сукулената.
Сладаја
       Прошавши поред јаме Водна, једне од многих у Ресавским рудницима одвојили смо се од пута који од Деспотовца дуж река Ресаве води на исток ка Злоту и упутили на север, путем према Крепољину. Неколико километара северно од Сладаје, малог али живописног ресавском сеоцета, смештеног на западном обронку Бељанице, одваја се шумски пут којим се може стићи до Жагубице. Наравно, под условом да имате одговарајуће возило и довољљно храбрости или како ли се то већ зове.
Најезда крава
       Возећи кроз мала планинска села и распитујући се код мештана о томе која од две стазе пред нама води ка врху лагано смо се пењали по северозападној страници Бељанице. Ушли смо у ретке листопадне шуме које су полако прешле у црногоричне. Предео је бивао све лепши и занимљивији. У једном тренутку, док смо застали и на извору обнављали залихе питке воде,  изненађење је било прилично масовно! Крдо крава које су ишле ка нама мучући из свог грла натерало је женски део екипе у бежанију ка верном нам Југу. Најхрабрији су остали да сликају.
Примирје
       На срећу, убрзо се појавио локални каубој и, на највеће задовољство дама, растерао краве објаснивши нам да оне само траже јарму. Наиме, њихови власници повремено долазе и дају им неопходну со и друго из руку па су оне мислиле да ће и са нама тако проћи. Разочарење је било обострано па смо се растали, краве ка шуми а ми ка врху Бељанице.
 
Човек на путу!
       Пут којим смо се  возили није био баш од најбољих макадамских путева, заправо, није баш био ни макадамски. Једноаставно, ако пажљиво возите и имате среће цела ствар некеко пролази уз сталну лупњаву камења које лансирају точкови ка поду аута. Али и срећа уме да окрене леђа. Овог пута жртва је био Југо а не човек који лежи на путу. Није прегажен, само поправља откачени ауспух .
 
       Но, у свакој невољи може бити и среће. Место на коме смо застали је било препуно жедњака.Док су једни указивали прву помоћ Југу, други су вредно снимали жедњаке и узимали узорке. Регистовали смо три на први поглед различита таксона и означили их  са Sedum 1 до Sedum 3. Одатле па све до врха непрекидно смо налазили на прва два  док трећи изнад висине од 1000 м више нисмо налазили. Одлучили смо да тај потез дуч пута, почев од око 700 м.н.в. па до око 1.000 м.н.в. означимо као налазиште БЕ-2, остављајући ознаку БЕ-1 за територију на врху планине.
Sedum 1-BE2 Sedum 2-BE2 Sedum 2-BE2 Sedum 3-BE2
На врху Бељаница
       После вожње од пар сати, што због планираних, што због непланираних застајкивања, успели смо да коначно превеземо тих "десетак (сеоских) километара" и стигнемо на највиши врх  Бељанице који се зове исто тако - Бељаница.  Невероватно је колико је приликом распитивња код локалног становништва километар кратак а колико касније уме да се издужи. Нашли смо се на 1.339 м.н.в.
Поглед на Кучајске планине
        Са врха се пружа величанствен поглед ка југу на долину Ресаве и непрегледно море Кучајских планина. Не северу, од куда смо и дошли, поглед пада на камениту висораван прошарану безбројним жутим јастучићима од расцветалог жедњака. И једним црвеним-нашим аутомобилом, којим смо дошли до самог врха.
 
Поглед на запад - налазиште БЕ1
       Ка западу се поглед пружао на територију на којој смо, према ранијим налазима, очекивали да ћемо пронаћи и чуваркуће а не само жедњаке. Тај простор на самом врху гребена у ширини од око 1 км а дужини од око 2 км ка западу смо означили као налазиште БЕ1 у ужем смислу. У ширем смислу оно обухвата цели хрбат, километрима ка западу и истоку од врха, али се чуваркуће могу наћи само на овом простору, за разлику од жедњака.
Изложбени пано
       Свуда око нас пружала се површина прекривена кречњачким стенама између којих је расла мање или више густа планинска трава, бројно жбуње клеке и шипка и ретко, ниско и кржљаво листопадно и четинарско дрвеће. У пукотинам стена било је безброј здравих и једрих чуваркућа, жедњака и камењарки. Неке од њих су изгледале као прави правцати панои на изложби сукулената.
       И овде је било безброј жутих жедњака, истих оних које смо уочавали и на нижим локацијама, али овде су изгледали одиста величанствени, окупани морем сунца и свежег, чистог ваздуха.
Sedum 1-BE1
Sedum 1-BE1
Sedum 1-BE1, црвени листови
Sempervivum 1-BE1
       Непосредно уз њих сретали смо безбројне примерке лепих, здравих жедњака са листовима као од плиша, поцрвенелим од богатог сунца.
Но, осим ове једне врсте, коју смо препознали као Sempervivum zaleborii, нисмо пронашли иједну другу врсту. Али зато смо пронашли безброј камењарки у изванредно добром стању, самих или у свом уобичајеном друштву са жедњацима и чуваркућама.
Sempervivum 1-BE1 Saxifraga sp-BE1 Sedum 1 i Saxifraga sp-BE1

       Овога пута није било разлога да бар неколико не извадимо пажљиво из пукотина стена и понесемо са собом.

 
       Колико год би поход на Бељаницу, да није било гладних крава, био лишен сваке авантуре, повратак са врха и наставак путовања ка истоку, путем дуж долине Ресаве је био сушта супротност. Негде на пола пута ка Бору, кад се већ увелико смркло, мештани су нас добронамерно обавестили да је испред нас пут непроходан услед одрона и да је водена препрека непрелазна. Једини пут је водио или назад, што никако нисмо желели, или заобилазницом ка југу, шумским путевима кроз Кучајске планине. Тај део путовања, дугог неких "18 сеоских километара" и 4 сата вожње шумским стазама по мрклом мраку и густим шумама нас је још једном уверио да је све релативно, али, то је нека друга прича. 
 
Наредни задаци
 

       Приликом експедиције на Бељаницу прикупили смо пуно информација које су нас увериле да бисмо регион око Борског језера свакако морали да означимо као један од најинтересантнијих за наше намере. Додатне информације које су нам донели наши пријатељи, спортски пењачи, су нас у то још више увериле. Ту у првом реду имамо у виду планине Велики и Мали крш, затим Голи крш са своја два стола, које пењачи зову Борски столови и који су им омиљено пењалиште.

Велики Крш Мали Крш Голи Крш - Cтолови Borski Stol
       Опет захваљујући спортским пењачима, приспела нам је информација да и на релативно ниским локацијама на планинама југозападно од Ваљева има сукулентне флоре. Неколико добрих снимака прелепих чуваркућа и жедњака са врха Медведник (1.244 м.н.в.) на планини Повлен нас учвршћује у уверењу да то подручје треба што пре обрадити.
Медведник Медведник Чувар Медведника  
       Можемо ли заборавити нa друге планине Србије: Копаоник, Стару планину, Дели Јован, Мироч ..... Но, овиме листа ни издалека није исцрпљена. Позивамо све чланове Друштва али и остале љубитеље природе и планина да нам шаљу фотографије и друге информације и предлоге.
       Но, како за ову акцију нису од користи узорци који нису узети по утврђеној методологији имамо једну велику молбу: немојте олако узимати узорке ни за нас ни за себе, нaрочито не тамо где их нема довољно ни за само станиште. 

Na vrh